КО, ЈЕ Л’ ЈА, ЈА?
Када је Зоран ушао у разред, испред табле је угледао Цигу, свог цимера из клупе и најбољег пријатеља, како је окупио неколико ученика око себе, причајући им своје доживљаје из риболова.
– Толико сам их тада нахватао, да су ми руке буквално отпале.
Ево, погледајте дланове, све жуљ до жуља, као да сам неки фи-
зиканер – Циго их на брзину показа својим слушаоцима, који су
помно слушали „најбољег риболовца икада”, и још брже их склони.
– Гдје су? Не видим ништа – рече Цвика.
– Како не видиш? Очисти који пут те пепељарке – рече, куцкају-
ћи му прстом по стаклима наочала.
Чим угледа Зорана, Циго брже-боље прекину своју бесједу да га овај не чује, али било је касно.
– О, мајсторе, како чујем опет си направио помор у рибљем свијету. Остави нешто и за нас голе аматере – рече му у пролазу док је ишао на своје мјесто.
– Здраво, цимеру. Видјећемо сад у суботу ко је тата – рекавши
то намигну својим слушаоцима и упути се за њим.
Када су сјели, Циго настави.
– Знам да ми не вјерујеш, али тако је било.
Зоран га само погледа.
– Јесте, стварно. Јесте, ево – стави отворен длан на груди – Обале ми Слоноваче – изјави свечано, гледајући у плафон.
– Ох, ако је тако, онда немам разлога сумњати у Ваше ријечи!
Опростите мојој лакомислености, молим Вас!– рече Зоран и сједећи направи лагани наклон према њему.
– Драго ми је да те ријечи покајања чујем из Ваших уста. И ако
су оне искрене, онда вам је свакако опроштено! – рече Циго такође се наклонивши.
Послије овога двојица пријатеља су се погледала, а онда су се
слатко насмијали својим лудоријама.
Овај ритуал на тренутак је прекинуо улазак наставника биологије Бранка, званог Мрга. Био је то мршав, висок човјек мало погурених рамена, који је имао изразито дугачке прсте.
– Знаш шта? – рече Циго шапћући. – Никад нисам сконт’о да ли
је Мрга добио надимак због ове намргођене, орловске фаце или због презимена Мрђен.
– Немам појма! – рече Зоран – али, како год било, надимак му
је баш лег’о.
– Да. Све се уклапа, и ови прсти као канџе. А, тек кљун. Погледај само колики је – насмија се Циго и муну друга лактом у ребра. Он се исто зацерека па кад је Мрга погледао према њима, овај се као закашља, да прикрије смијех. Варка је успјела па је наставник поново спустио главу у дневник.
Чим је уписао час и одсутне, умјесто очекиване нове лекције одлучио је да, како је волио да каже, мало прорешета градиво које су прешли.
Ученици су гунђали и негодовали. Највише четверац: Гога-Баба-рога, Ружа-Лопужа, Олгица-Гица и Мирела-Амбрела. Иако је свака имала надимак који је био и те како препознатљив, оне су ипак биле познатије као екипа ГРОМ, што је била скраћеница почетних слова њихових имена.
Оне су увијек и свуда утврђивале и истјеривале правду. Наравно, по свом виђењу ствари. Подржавале су увијек једна другу и стално се допуњавале. Сједиле су у другој и трећој
клупи до прозора и биле су као једно тијело са четири главе. Нераздвојне и у школи и ван ње.
Доносиле су одлуке о свим битним и небитним стварима. Кога би оне узеле на зуб боље би му било да одмах промијени разред, школу па можда и град.
Оне су пробале да промијене наставникову одлуку јер су очекивале нову лекцију, како је Мрга и рекао задњи пут. Наставник се у почетку није дао смести и одолијевао је нападима ГРОМ-а како је знао и умио. Оне су износиле једна за другом своје аргументе, прво појединачно, послије у пару да би наспосљетку све четири причале углас.
То је онда личило на мало невријеме из кога се требало извући неповријеђен. Биле су толико упорне да је Мрга на крају попустио и пристао на договор. А договор је гласио да испита само двоје ученика, а остатак часа да раде нову лекцију. ГРОМ-овке су побједоносно сјеле на своја мјеста, задовољно се шепурећи. Наставник је исто био задовољан што је, колико толико, спасио своју част и одмах је кренуо са испитивањем.
– О тврдолисним и тропским кишним шумама сада ће нас де-
таљно упознати – махао је затегнутим прстом као да диригује неким оркестром, све вријеме се лагано вртећи на пети као да изводи пируету – на примјер, на примјер! – очима је прелазио по разреду, а прст је ишао од клупе до клупе. Од мјеста до мјеста. Као и обично, кренуо је од реда до прозора. У првој клупи сједили су Мила и Поле. Они су били прави, правцати љубавни пар. Никада се нису могли видјети једно без другога – ни у школи, ни послије школе, ни у граду, ни на великом и малом одмору – једноставно нигдје.
Забављају се више од годину дана, а понашају се као да су у
браку. Свега је ту било – од превелике пажње и љубазности па све до неконтролисаних свађа и то усред часа. Често су знали да брзо причају са некаквим само њима знаним скраћеницама које су звучале као тајне шифре.
– То што они између себе размјењују, па то ни позната маши-
на за дешифровање, „Енигма”, не би одгонетнула. Запела би већ на првом слогу, почела се пушити и рекла: „Предајем се, дајте нешто лакше” – често би кроз смијех говорио Циго о њиховом споразумијевању.
Мрга их је брзо прешао.
Већина није била спремна. Скоро сви су спустили главе и испод ока гледали шта се догађа. Чак и они што су знали нису хтјели да одговорају јер то није био прави тренутак. Мрга је при овом одабиру најбрже прешао преко ГРОМ-овки, које су сједиле одмах иза голупчића.
Затим се на тренутак задржао код Циге и Зорана, али је кренуо
даље. Циго видно одахну и рече:
– Ух, спасисмо се „губилишта” – како су звали излазак пред та-
блу.
– Ћути. Опасност је још у ваздуху – опомену га Зоран.
Прст је и даље кружио по ваздуху. Задржавао би се по секунд-два код сваког ученика, оцјењујући онако одока – да ли тај неко зна или не зна – па би прелазио на другог. При томе се толико ниско спуштао и уносио у лице, као да треба да намирише страх.
Очи Драгана, званог Гаги, биле су једне од ријетких које нису
бјежале од Мргиног погледа, али он му изгледа није био интере-сантан па га није ни узео у разматрање. Прешао је брзо и преко његових другова – Згембе и Цецана – чије су главе биле тако ниско спуштене да је изгледало као да су их положили на клупе.
А онда се зауставио код Ане Шкребић – Шкребе, која је сједила у трећој клупи у средњем реду. Она је иначе била позната по томе да је велика флегма и ријетко када би се узбуђивала. Била је јако необична ученица. Кад је знала – онда је знала до танчина. Када није – уопште није покушавала да се извуче као што је то чинила већина ученика. Сасвим мирно би устајала и рекла да није спремна, не марећи што ће добити јединицу. Иако, по мишљењу и наставника и ученика, из њене главе би се могло „извући” из сваког предмета, о било ком питању, најмање нека тројка. Чак су поједини сумњали када би она рекла да није спремна.
– Иако зна да ће добити кечигу, неће да одговора. Мрско јој. Која царица – говорили би.
Али, Шкреба се држала досљедно свог принципа. Или је „растурала” или је у дневнику била јединица. Њено држање је било такво да је изгледало као да је ништа и нико на свијету не интересује.
– Она ти фура неки свој фазон равнодушности према свему и
свачему. И још је тако брутално искрена да је боље не залазити са њом дубље у материју – тако би рекли када би је описивали.
Осим Мирсаде, коју су звали Адара, која је са њом сједила, било je врло мало ученика који су били привилеговани да буду у њеном друштву. Међу њима је био Зоран. Њих двоје нису пуно комуницирали, али су се поштовали и разумјели. Чак и погледом.
Једино у чему је истински уживала је било измишљање нади-
мака. За тили час би некоме само „испалила” надимак који би се везао за њега и пристајао му као да је са њим рођен. Мада је неке надимке давала тако да нико није могао одгонетнути зашто га је тај неко добио и на основу чега. То је само њој било јасно. Тако су надимке добили многи у разреду. У првом реду ГРОМ-овке, али и неки наставници.
И док је Адара стрепила, гледајући како се прст судбине мота
око њихове клупе, дотле је Шкреба мирно гледала наставника ди-
ректно у очи, очекујући да се коначно ту заустави. Са њеног лица
се није могло наслутити да ли она зна или не зна нешто о тврдоли-
сним и тропским шумама.
И таман када се чаробни прст полако спуштао према њој, а читав
разред помно пратио завршетак ове мини-драме, у исто вријеме
када се чуло судбоносно:
– Тииии! –Мрга се нагло окренуо, за читавих 180 степени, и не-
надано показао на Јошка, који је секунд прије окренуо главу од
центра збивања, мислећи да је избор завршен и да Шкреба треба
да одговора.
Иначе, Мартинац Јосип, звани Јошко, који је сједио у другој клу-
пи до зида био је велики тремарош. Невиђени. Сваки пут када би га
неко од наставника прозвао да одговара, он се окретао око себе и
у чуду питао:
– Ко, је л’ ја, ја!? – изненађен и зачуђен као да је пао с Марса.
Трема је обично трајала неколико тренутака све док не би иза-
шао пред таблу и почео одговарати. Неког посебног разлога за та-
кво понашање није било јер је био солидан ученик и ријетко када је
био неспреман. Када је Мрга показао на њега, већина ђака је одах-
нула. Подигли су главе, очекујући његово легендарно:
– Ко, је л’ ја, ја!?
Међутим, он је сада сједио мирно, не знајући да је он тај „срећ-
ковић”.
– Ајмо, шта се чека? – наставник је лагано сјео за катедру и за-
узео своју уобичајену позу за испитивање, прекрстивши руке на
прсима.
Читав разред је гледао у Јошка, а он се једини окренуо према
Шкреби. Пар тренутака су се гледали очи у очи. Она се питала за-
што је гледа тако чудно и зашто више не излази пред таблу, а он се
питао шта ли сад Шкреба спрема.
20
Наставник је пратио шта Јошко ради и још увијек је врло мирно
прихватао ово понашање. Истим тим мирним тоном без узбуђења
изјави:
– Да ли ћемо до краја часа нешто чути од Мартинца или не?
При помену свога презимена Јошко се окрете од Шкребе и погледа
у наставника. Ухвативши му поглед, наставник рече:
– Хајде, момче, немамо цијели дан!
– Ко? Је л’ ја, ја?! – напокон се чуло и разред је одмах лагано
забрујио као пчеле пред кишу.
– Нећеш вјеровати, али баш ти.
– Ја? – Јошко се још једном окрете око себе као да тражи потвр-
ду од осталих ученика, изненађен како сад он да одговара, умјесто Шкребе.
Мрга, иначе миран и сталожен човјек, у неколико корака се
створио тик изнад њега, и већ помало губећи стрпљење рече:
– Ти, управо ти – притом га прстом куцкајући у раме.
Јошко подиже главу, погледа наставника у очи и храбро изјави:
– Ко, је л’ ја, ја?
Нека дјеца су већ поскакивала са својих мјеста, гушећи се у смијеху. Наставник га је ухватио за рамена, подигао и почео гласно да понавља:
– Ти! Човјече! Ти!
Али умало није добио срчани удар када се из Јошкових уста, испрекидано од силног дрмесања, чуло:
– Коо? Ко? Ко? Јее л’ јаа, ја?!